Аутономија
Аутономија, преведен са грчког језика значи: αυτονομία — „самозакоње“ (αυτο — „сам“ и νομος — „закон“). Најшире, аутономија означава самостално одређивање правила. У ужем смислу аутономија се дефинише као одређени степен самосталности мањег колективитета према већој целини, који је смештен између две крајности: потчињености и независности.[1] Аутономне организације или институције су независне или самоуправне. Аутономија се такође може дефинисати из перспективе људских ресурса, где означава (релативно висок) ниво дискреције који се даје запосленом у његовом или њеном раду.[2] У таквим случајевима, познато је да аутономија генерално повећава задовољство послом. Сматра се да самоостварени појединци делују аутономно у односу на спољна очекивања.[3] У медицинском контексту, поштовање пацијентове личне аутономије се сматра једним од многих основних етичких принципа у медицини.
Социологија
[уреди | уреди извор]У социологији знања, контроверза око граница аутономије инхибирала је анализу било ког концепта изван релативне аутономије,[4] све док није створена и развијена типологија аутономије у оквиру научних и технолошких студија. Према њему, институција постојеће аутономије науке је „рефлексивна аутономија“: актери и структуре унутар научног поља су у стању да преводе или одражавају различите теме представљене у друштвеним и политичким областима, као и да утичу на њих у погледу тематских избора у истраживању. пројектима.
Институционална аутономија
[уреди | уреди извор]Институционална аутономија је поседовање законодавних овлаштења да може да уводи и следи званичне циљеве. Аутономне институције су одговорне за проналажење довољних ресурса или за модификацију својих планова, програма, курсева, одговорности и услуга у складу са тим.[5] Али чинећи то, морају да се изборе са свим препрекама које се могу појавити, као што је друштвени притисак против ограничења или социоекономске потешкоће. Са становишта законодавца, да би се повећала институционална аутономија, морају се успоставити услови самоуправљања и институционалне самоуправе. Повећање лидерства и прерасподела одговорности за доношење одлука били би корисни за истраживање ресурса.[6]
Институционална аутономија се често сматрала синонимом за самоопредељење, а многе владе су се плашиле да ће то довести институције до иредентистичког или сецесионистичког региона. Али аутономију треба посматрати као решење за борбу за самоопредељење. Самоопредељење је кретање ка независности, док је аутономија начин да се прилагоди различитим регионима/групама унутар земље. Институционална аутономија може да ублажи сукобе у вези са мањинама и етничким групама у друштву. Омогућавање веће аутономије групама и институцијама помаже у стварању дипломатских односа између њих и централне владе.[7]
Политика
[уреди | уреди извор]У државном језику, аутономија се односи на самоуправу. Пример аутономне јурисдикције била је бивша управа Сједињених Држава Филипинским острвима. Закон о аутономији Филипина из 1916. је обезбедио оквир за стварање аутономне владе према којој је филипински народ имао ширу домаћу аутономију него раније, иако је резервисао одређене привилегије Сједињеним Државама да заштите своја суверена права и интересе.[8] Други примери укључују Косово (као Социјалистичка аутономна покрајина Косово) под бившом југословенском владом маршала Тита[9] и аутономни регион Пунтланд у оквиру Савезне Републике Сомалије.
Филозофија
[уреди | уреди извор]Аутономија је кључни концепт који има широк утицај на различита поља филозофије. У метафизичкој филозофији,[10][11] концепт аутономије се помиње у расправама о слободној вољи, фатализму, детерминизму и деловању. У моралној филозофији, аутономија се односи на подвргавање себе објективном моралном закону.[12]
Према Канту
[уреди | уреди извор]Имануел Кант (1724–1804) дефинисао је аутономију са три теме које се тичу савремене етике. Прво, аутономија као право на доношење сопствених одлука искључујући било какво мешање других. Друго, аутономија као способност доношења таквих одлука кроз сопствену независност ума и након личне рефлексије. Треће, као идеалан начин аутономног живљења. Укратко, аутономија је морално право које неко поседује, или способност коју имамо да бисмо сами размишљали и доносили одлуке обезбеђујући одређени степен контроле или моћи над догађајима који се одвијају у свакодневном животу.[13]
Према Ничеу
[уреди | уреди извор]Фридрих Ниче је писао о аутономији и моралној борби.[14] Аутономија се у овом смислу назива слободним сопством и укључује неколико аспеката сопства, укључујући самопоштовање, па чак и самољубље. Ово се може тумачити као под утицајем Канта (самопоштовање) и Аристотела (самољубље). За Ничеа, вредновање етичке аутономије може да разреши сукоб између љубави (самољубља) и закона (самопоштовања) који се онда може превести у стварност кроз искуства самоодговорности. Пошто Ниче дефинише осећај слободе са одговорношћу за сопствени живот, слобода и самоодговорност могу бити у великој мери повезани са аутономијом.[15]
Према Пијажеу
[уреди | уреди извор]Швајцарски филозоф Жан Пијаже (1896-1980) веровао је да аутономија долази изнутра и да је резултат „слободне одлуке”. Она је од суштинске вредности и морал аутономије није само прихваћен већ и обавезан. Када дође до покушаја друштвене размене, реципрочно је, идеално и природно да постоји аутономија без обзира на то зашто је дошло до сарадње са другима. За Пијажеа, термин аутономни се може користити да објасни идеју да се правила самостално бирају. Одабиром којих правила да се придржавамо или не, ми заузврат одређујемо своје понашање.[16]
Историја
[уреди | уреди извор]Некада је аутономија подразумевала висок степен самосталности. Али, све тече и мења се (panta rei). У савременом свету са све већим прожимањем (не само путем Интернета и медија) и глобализацијом економије, аутономија постаје етапа глобалне интеграције. Аутономија престаје да бива чување затечених тековина у заветрини изолације. Зато се и увећао број облика аутономије.
Подела
[уреди | уреди извор]Аутономија може бити:
У филозофији и етици, аутономија је способност ума да буде законодаван у питањима практичне филозофије, односно да се лична воља подвргава универзалном моралном начелу, чиме се елиминишу неравноправности и субјективизам у моралном суђењу[17].
У психологији личности, односи се на самосталност и независност индивидуе у свом понашању и мишљењу у односу на ауторитете и своју ширу социјалну и културну средину.
У физиологији, аутономни нервни систем је независан у односу на централни.
У политици, самосталност управљања у оквиру једне државе.[18]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Šta znači AUTONOMIJA?”. Šta Znači. Приступљено 20. 1. 2020.
- ^ Dewey, C.R. Autonomy without a self.
- ^ Bordages, John Walter (1989-06-01). „Self-Actualization and Personal Autonomy”. Psychological Reports (на језику: енглески). 64 (3_suppl): 1263—1266. ISSN 0033-2941. S2CID 146406002. doi:10.2466/pr0.1989.64.3c.1263.
- ^ BOURDIEU, 2001 (MARANHÃO, 2005; „2006”. 8. 10. 2010. Архивирано из оригинала 08. 10. 2010. г. Приступљено 24. 07. 2022..; 2007; SOBRAL & MARANHÃO, 2008
- ^ Evans, P. B., Rueschemeyer, D., & Skocpol, T. (1985). Bringing the state back in.
- ^ Neave, G (2012). The evaluative state, institutional autonomy and re-engineering higher education in Western Europe: The prince and his pleasure.
- ^ Weller, M., & Wolff, S. (2014). Autonomy, self-governance, and conflict resolution: Innovative approaches to institutional design in divided societies.
- ^ „Philippine Bill of 1902 (note: Philippine Autonomy Act)”. Corpus Juris. јул 1902. Архивирано из оригинала 2016-05-25. г.
- ^ Bokovoy, Melissa Katherine; Irvine, Jill A.; Lilly, Carol S. (1997). State-society relations in Yugoslavia, 1945–1992
. New York: St. Martin's Press. стр. 295–301. ISBN 978-0-312-12690-2.
- ^ „Metaphysics”. Encyclopedia.com.
- ^ „metaphysics”. American Heritage Dictionary of the English Language (5th изд.). 2011. Приступљено 24. 11. 2018.
- ^ „Autonomy in Moral and Political Philosophy (Stanford Encyclopedia of Philosophy)”. Приступљено 12. 7. 2013.. Plato.stanford.edu
- ^ Sensen, Oliver (2013). Kant on Moral Autonomy. Cambridge University Press. ISBN 9781107004863.
- ^ Reginster, Bernard (2011-07-31). „Review of Nietzsche on Freedom and Autonomy”. Архивирано из оригинала 2014-04-07. г. Приступљено 2014-04-02.
- ^ Gemes, Ken; May, Simon (2009-05-07). Nietzsche on Freedom and Autonomy. Oxford: Oxford University Press. ISBN 9780191607882.
- ^ Sugarman, Susan (1990-01-26). Piaget's Construction of the Child's Reality. Cambridge University Press. ISBN 9780521379670.
- ^ Делови чланка су преузети из књиге Ивана Видановића „Речник социјалног рада“, уз одобрење аутора.
- ^ „Pojam teritorijalne autonomije”. Doc sity. Приступљено 20. 1. 2020.
Литература
[уреди | уреди извор]- Dewey, C.R. Autonomy without a self.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88-141056-3.
- M. Weller and S. Wolff (eds), Autonomy, Self-governance and Conflict Resolution: Innovative Approaches to Institutional Design in Divided Societies. Abingdon, Routledge, 2005
- P.M. Olausson, Autonomy and Islands, A Global Study of the Factors that determine Island Autonomy. Åbo: Åbo Akademi University Press, 2007.
- Thomas Benedikter (ed.), Solving Ethnic Conflict through Self-Government - A Short Guide to Autonomy in Europe and South Asia Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (28. септембар 2022), EURAC Bozen 2009,
- Thomas Benedikter, 100 Years of Modern Territorial Autonomy - Autonomy around the World, Berlin/Zürich, LIT. 2021. ISBN 978-3-643-91401-9. (pb)
- Thomas Benedikter, The World's Modern Autonomy Systems, EURAC Bozen 2010; https://www.academia.edu/44170136/The_Worlds_Modern_Autonomy_Systems
- Arendt, Hannah (1993). „What is Freedom?”. Between Past and Future: Eight Exercises in Political Thought. New York: Penguin..
- Iris Marion Young, "Five Faces of Oppression", Justice and the Politics of Difference" (Princeton University press, 1990), 39–65.
- Michael Sandel (2010). Justice: What's the Right Thing to Do?. (Farrar, Straus and Giroux, 2010).
- Amartya Sen, (2000). Development as Freedom. Anchor Books..
- Karl Marx, "Alienated Labour" in Early Writings.
- Isaiah Berlin, (2002). Liberty.. (Oxford 2004).
- Charles Taylor, "What's Wrong With Negative Liberty?", Philosophy and the Human Sciences: Philosophical Papers (Cambridge, 1985), 211–229.
- Ralph Waldo Emerson, "Self-Reliance"; Nikolas Kompridis, "Struggling Over the Meaning of Recognition: A Matter of Identity, Justice or Freedom?" in European Journal of Political Theory July 2007 6 (3): 277–289.
- Alasdair MacIntyre, "The Virtues of Acknowledged Dependence", Rational Dependent Animals: Why Humans Need the Virtues (Open Court, 2001).
- Friedman, Milton (1962). Capitalism and Freedom. University of Chicago Press.
- Hahnel, R. (2009-03-01). „Why the Market Subverts Democracy”. American Behavioral Scientist (на језику: енглески). 52 (7): 1006—1022. CiteSeerX 10.1.1.563.8688
. S2CID 56576412. doi:10.1177/0002764208327672. - Kompridis, Nikolas (2007). „The Idea of a New Beginning: A Romantic Source of Normativity and Freedom”. Philosophical Romanticism. New York: Routledge. стр. 32—59.
- Michel Foucault, "The Subject and Power" in Paul Rabinow and Nikolas S. Rose, eds., The Essential Foucault.
- Acton, John D. (1907). The History of Freedom and Other Essays. London: Macmillan. стр. 4.
- MacCallum, Gerald (јул 1967). „Negative and Positive Freedom” (PDF). The Philosophical Review. 73 (3). Архивирано из оригинала (PDF) 13. 07. 2019. г. Приступљено 24. 07. 2022.
- Arendt, Hannah (1993). „What is Freedom?”. Between Past and Future: Eight exercises in political thought. New York: Penguin..
- Hannah, Arendt (1965). On revolution (Reprinted изд.). London: Penguin Books. стр. 211. ISBN 9780140184211. OCLC 25458723.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Kastner, Jens. "Autonomy" (2015). University Bielefeld - Center for InterAmerican Studies.
- "Development initiatives strategies for self-sustainability" Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (17. октобар 2019)
- Alberto Abadie (October 2004). "Poverty, Political Freedom, and the Roots of Terrorism" (PDF). Harvard University and NBER.
- "Brief review of trends in political change: freedom and conflict".
- "Freedom: The Great Gift of the West".
